Цветно, женствено тако пуно живота. Не знате о чему говорим. Толико интересантних крпица стигло је у наше бутике, да просто нисам сигурна шта да изаберем. Матура се већ увелико приближавала, а еуфорија праћена пуним сунцем, заиста је  достигла врхунац. Последњи дан у Економској школи био је вредан памћења. Сви смо били у  заносном расположењу. Лађевац и екипа су поштенски обавили свој део посла. Нашој младалачкој души било је све по мери. звуци репа, ХИП-ХОПА, све то зачињено мало тишим соулом, и модерним народњацима. Пива је попијено за две домаћинске свадбе. Осећала сам стакло под својим ногама. Има оних који су почели славље у среду, наставили у четвртак у хаосу, па онда ујутру испред школе. Нису се трезнили четри дана. То је био један од ретких дана,  када си могао да се понашаш разуздано, да се излежаваш на клупама по тргу, разбијен од алкохола,а да ти нико не замери и мрко те погледа. Сви смо тад полудели за два, три степена, питање је само да ли доле ли горе. Кад трубачи протегнуше своје балканске инструменте, настаде невиђено дивљање. Само још да се нису одвратне мале бубице лепиле за наш ознојена тела, ма ништа нас није могло зауставити. Камере и камерице су забележиле нашу опуштеност , ух, али ће неко да се смеје кад буде гледао то. Саучешће свима који су овековечени у свом најгорем стању. Балави, док се алкохол цедио низ њихове браде и завршава се на Металици или на деколтираним мајицама. То је био наш дан и  нико није имао права на њега сем нас. Чини ми се да ћемо га заувек себично чувати у нашим сећањима. На матурском ће бити ОК, надам се. Девојке ће овај пут, ипак бити спутане свечаном тоалетом, док ће момци опет показати своју необичну природу. Помислили сте да сам заборавила на још једну, малобројнију, групу учесника ове феште? На професоре? Нипошто… Наравно да нисам. Оним позванима желим да се добро проведу. Мислим да ће им бити тешко због нашег одласка, а нама такође.

П.С. Ове речи су чисто субјективне природе.

Време је прелепо, остаје нам само да се потрудимо да ти последњи моменти остану незаборавни. Мој савет је: ,,Само без меланхолије’’. Биће и времена за носталгију у нашим четрдесетим, педесетим. Сада треба живети пуном паром. Обавезе нећу да помињем, оне нису у контексту и свакако нису у ,,фазону’’ претходо изречених мисли.

Милица Матић