Гледам слику просвете мајке Богородице:у топлом мајчином загрљају држи малог Христ, топлина ме обузима срце, крупне дечије очи, помало уплашено, више зачуђено, траже на мајчином лицу израз охрабљења, као да то невино, мало биће већ зна за предодређеност коју му је судбина наметнула. То је слика мајчинске љубави која већ вековима назад представља звезду водиљу свим мајкама.

Попут малог Христа, свако је расто и прву спознају живота доживео у мајчином загрљају. Њена бескрајна љубав и брижљивост, за свакога од нас представљале су беем, камени зид преко кога никакво зло, ни све патње овога света нису могле допрети до нас. И  када смо плакали, и кад смо се радовали, мајчине очи су нас увек будно пратиле, никада не заборављајући оних милион ситница, које живот значе. За сваки проблем мајка је имала решењеи за сваку тугу утеху,за сваки лош дан она је сачувала делић времена који је представљао радост живљења. Само је она увек знала све моје тајне иако јој их нисам причао, само је она знала где ме боли иако сам свима говорио да сам здрав. Од свег се срца надам да зна и колико је волим у тренутку док ове редове исписујем.

Знам сада сам већ довољно одрастао да терет својих свакодневних проблема, носим сам, али сам и даље свестан њених будних очију које попут доброг духа, и даље прате сваки мој корак. Ја већ гледам у будућност, неки нови видици пуцају пред мојим очима и чини ми се, на неки болно-сретан начин, одвајају ме од топлине њеног загрљаја. Али, било где да будем и ма шта да радим, увек ћу знати да је она уз мене и да њена безгранична љубав за мене живи.

Стефан Полић