Gledam sliku prosvete majke Bogorodice:u toplom majčinom zagrljaju drži malog Hrist, toplina me obuzima srce, krupne dečije oči, pomalo uplašeno, više začuđeno, traže na majčinom licu izraz ohrabljenja, kao da to nevino, malo biće već zna za predodređenost koju mu je sudbina nametnula. To je slika majčinske ljubavi koja već vekovima nazad predstavlja zvezdu vodilju svim majkama.

Poput malog Hrista, svako je rasto i prvu spoznaju života doživeo u majčinom zagrljaju. Njena beskrajna ljubav i brižljivost, za svakoga od nas predstavljale su beem, kameni zid preko koga nikakvo zlo, ni sve patnje ovoga sveta nisu mogle dopreti do nas. I  kada smo plakali, i kad smo se radovali, majčine oči su nas uvek budno pratile, nikada ne zaboravljajući onih milion sitnica, koje život znače. Za svaki problem majka je imala rešenjei za svaku tugu utehu,za svaki loš dan ona je sačuvala delić vremena koji je predstavljao radost življenja. Samo je ona uvek znala sve moje tajne iako joj ih nisam pričao, samo je ona znala gde me boli iako sam svima govorio da sam zdrav. Od sveg se srca nadam da zna i koliko je volim u trenutku dok ove redove ispisujem.

Znam sada sam već dovoljno odrastao da teret svojih svakodnevnih problema, nosim sam, ali sam i dalje svestan njenih budnih očiju koje poput dobrog duha, i dalje prate svaki moj korak. Ja već gledam u budućnost, neki novi vidici pucaju pred mojim očima i čini mi se, na neki bolno-sretan način, odvajaju me od topline njenog zagrljaja. Ali, bilo gde da budem i ma šta da radim, uvek ću znati da je ona uz mene i da njena bezgranična ljubav za mene živi.

Stefan Polić