Од свих културних дешавања у нашем граду новембра месеца посебни пажњу завређује Осми југословенски позоришни фестивал под називом “ Све што се збило приказаћемо још једном“.

Период од десетог до седамнаестог новембра обележила је свечарска атмосфера у нашем граду јер је по избору селектор фестивала, господину Владимиру Копцлу наши суграђани могли су да одгледају седам такмичарских и једну представу у част побеника. По речима селектора изор је оно најбоље што се играло на даскама које живот значе „широм РСЦГ“. Радује и размишљање председника општине да би овај фестивал могао у блиској будућности да обухвати позоришта широм Балкана.

Фестивал је завршен, појединци су познати. Мислимо да је жири успешно одрадио свој посао. Општи је утисак да је и наше позориште у транзицији и да је видан напредак креативности позоришних ансамбала кад је у питању приказивање имагинације. Мисилмо да нам позориште и у овом смислу иде чизмама од седам миља у односу на промене у држави.

Прве вечери фестивала одгледали смо представу Сомборског народног позоришта, Казимир и Каролина, по тексту Едена фон Хорвата, у режији Иве Милошевић. Била је то питка прича о одрастању и ураној средини. Јунаци су мали људи који настоје да изграде своје карактеристике у општем пропадању проверених система вредности.

Друго вече смо уживали и патили у представи коју је режирао бард нашег позоришта Егон Савин, Нигдје нигод немам. Јако тешка тема, алијенација, егзистенцијални страх од будућности…, глумачки трио на оскудно припремљеној сцени измамио је величанствен аплауз. Уосталом, стручни жири је то потврдио својом одлуком. Вишњак Народног позоришта из Суботице довео је на сцену класика Чехова. Утисак писца ових редова је да Чехов није одигран класично. Од широке руске природе сем балалајке у позадини није ничег било осим Чеховљеве садржине, па је утисак остао блед.

Галеба, Слободана Ункосовског чекали смо са нестрпљењем. Маестралном игром Воје Брајовића и његовим сценским бравурама комад је добио на лепоти. Сцена за Хамлета, модеран плес Офелије, ововремена музика… На самом почетку изазвали су неверицу публике, међутим, што је радња одмицала, Хамлет се рађао баш онако шекспировски. Заиста та улога је непревазођена на овогодишњем фестивалу.

Језичка баријера на представи Пац учинила је да писац ових редова са представе изађе без доживљаја, јер је делио пажњу на сазанавање садржине и сценски покрет.

Последњи такмичарски дан обележиле су Шине. Фантастична колективна игра, изузетно спонтано доживљавање лирских елемената учинило је да трауматично из протекле деценије доживимо као шармантно комично. Појединачни глумачки квалитети појачали су комплетан доживљај, публика је била на ногама.

Завеса је пала. Утисци се размењују, употпуњавају, потврђују…Живеће у нама до наредног новембра, до деветог фестивала.
Ксенија Јањушевић