Prolazim sivim ulicima ovog dosadnog grada. Kao i svako jutro neispavani prolaznici sumornog pogleda, odmeravaju me od glave do pete. Da, verovatno sam im poznata, moguće da komentarišu onako, za sebe. „ Evo je ona lopuža, napasla se u Komercijalnoj banci pa prešla u Rajfajzenovu da se šetka u „ Armaniju“, a sirotinji ne mogu da odobre kredit od 500 evra“.

Ulazim u kancelariju, kao i uvek na sporedni ulaz. Ni ovo jutro ne bi da pogledam te teleće poglede mojih radnika i njihove izveštačene kezove, kako proviriju iza šaltera , specijalno montirane pred ogledalom za ono čuveno: „ Dobro jutro, direktorka“.

Priznajem, sve su to školovani ljudi, koji su se teško borili za svoje radno mesto i dobro obavljaju svoju dužnost, ali u svakoj njihovoj reči osetim ironiju, sarkazam…

A na stolu, hiljadu papira, ugovora i sličnih gluposti… I danas imam taj famozni sastanak sa skupštinom akcionara… Oni su već priča za sebe, zatrpaće me papirima, dosadnim podacima, svako će ispričati svoju verziju i na kraju bez ikakvog dogovora svi će se razići….

Evo, već je deset sati… Vreme je da krenem. Nastavlja se večita trka po sivim ulicama ovog dosadnog grada.

Jovana Tešević