Пролазим сивим улицима овог досадног града. Као и свако јутро неиспавани пролазници суморног погледа, одмеравају ме од главе до пете. Да, вероватно сам им позната, могуће да коментаришу онако, за себе. „ Ево је она лопужа, напасла се у Комерцијалној банци па прешла у Рајфајзенову да се шетка у „ Арманију“, а сиротињи не могу да одобре кредит од 500 евра“.

Улазим у канцеларију, као и увек на споредни улаз. Ни ово јутро не би да погледам те телеће погледе мојих радника и њихове извештачене кезове, како провирију иза шалтера , специјално монтиране пред огледалом за оно чувено: „ Добро јутро, директорка“.

Признајем, све су то школовани људи, који су се тешко борили за своје радно место и добро обављају своју дужност, али у свакој њиховој речи осетим иронију, сарказам…

А на столу, хиљаду папира, уговора и сличних глупости… И данас имам тај фамозни састанак са скупштином акционара… Они су већ прича за себе, затрпаће ме папирима, досадним подацима, свако ће испричати своју верзију и на крају без икаквог договора сви ће се разићи….

Ево, већ је десет сати… Време је да кренем. Наставља се вечита трка по сивим улицама овог досадног града.

Јована Тешевић