ПОМОЋ ПРИЈАТЕЉА
АЛО, ПОЖЕГА! ДА ЛИ СЕ ЧУЈЕМО?
“Задржати зевање када вам се зева; не освртати се непрекидно око себе; трудити се максимално да не упадате у реч…
Колико пута вам се десило да вас неко са ким разговарате слуша а при том не чује у потпуности шта желите да кажете? За већину људи слушање је пасивна активност и врло често влада забуна око глагола слушати и чути. Истраживања показују да људи стварно чују око 30% онога што слушају. Активно слушање захтева концентрацију, саосећајност и заинтересованост за саговорника као и тему о којој прича. Активно слушање је важан део конуникације а самим тим и међуљудских односа. Његов изостанак углавном доводи до можда највећих проблема између људи што врло често резултира распадањем пријатељстава и партнерских веза. “Слушајући друге изгледа нам да свака десета реч коју чујемо има везе са неким нашим мислима и сећањима. Стога, уместо да пажљиво слушамо свог сабеседника и да настојимо да његовим речима нађемо дубљи смисао и значење, ми волимо да прекидамо његов говор и да сами почнемо да причамо.А то значи да са што више речи све мање казујемо. Уместо да сакупљамо туђа зрна, ми расипамо сопствену плеву“- Иво Андрић.
Свесни смо да је кад разговарамо с људима, посебно нама драгим и важним особама, битно да слушамо а при том и чујемо шта нам друга страна жели рећи. Чак се и сами осећамо незадовољни када то изостаје. Међутим, врло честоу животу показујемо супротно: неспремнст да чујемо једни друге. Поставља се питање зашто је слушати али и чути и другога толико тешко? Шта је то што нас спречава да се посветимоједни другима током разговора? Шта је, и како у ствари изгледа право слушање?
“Тешко нам је да слушамо друге онда када мислимо да морамо сасвим да одустанемо од себе и да се претворимо у ухо и онда када ни најмање нисмо спремни да одустанемо од себе. Добар слушалац је у контакту сам са собом, што значи да је свестан себе и да даје себи време и простор да се запита: Каква сам ја док слушам ову особу? Шта особи коју слушам уствари треба од мене? Шта ја осећам док ми она прича? Да ли сам ја разумела то што сам чула? Да бисмо могли да будемо у контакту са неким до је дошао да га саслушамо, прво морамо да будемо у контакту сами са собом“ каже психотерапеут Снежана Адђелић.
Проблем у међуљудским односима често представља непроверавање онога што смо рекли и онога шта смо чули. Честп се људи расправљају око тога шта су рекли и убеђују другог да су баш то рекли и није им јасно како је могуће да је неко то другачије разумео. Када смо свесни начина на који слушамо и разумевамо, онда ћемо лакше подносити неспоразуме и исправљати заблуде. Када смо гладни, наше ухо ће постати осетљиво на све речи које симболизују храну. Када смо тужни, и најсмешнију комедију ћемо доживети као трагедију. Када смо срећни и добро расположени, свака трагедија ће нам изгледати као мачји кашаљ. Док слушам, активно сам укључена и проверавам шта сам чула. То радим зато што сам свесна да док слушам другог, ја га слушам кроз: своје животно искуство, уверења, представе о животу, предрасуде, убеђења и веровања.
Наше слушање је увек обојено оним ко смо ми. Када замолите три слушача, да слушају причу једне особе, и затим их питате шта су чули, добићете три различита одговора. То нам говори да не постоји објективно слушање, оно је увек субјективно. Свесни тога, настојимо више да утврдимо да ли је оно што смо чули од особе коју слушамо истинито или не, дајући јој тиме шансу да нас исправи. Такође, проверавамо како су други чули нас. Када нам људи говоре, они у глави имају представу о томе шта би желели да кажу али током вербализације често долази до забуне зато што није увек лако вербализовати оно што осећамо и што смо доживели. “Важно је да будемо стрпљиви и да особи дамо довољно подршке да би она могла да искаже оно што је желела да подели са нама“, додаје Снежана Анђелић.
“У психотерапији слушање је значајан део нашег рада. При том мислим на активно слушање, метод слушања који усмерава и помаже особи да она, од тога што је ја слушам има конструктивне користи за даљи развој личности. Вероватно вам се дешавало да сретнете људе који кад год вас виде причају једну те исту причу, увек од почетка. То могу да раде сатима. Од вас очекују да их стрпљиво, верно и одано слушате и да ништа не питате и не сугеришете. Ако послушно слушате, ви тиме подржавате њихову патологију и уместо да им помогнете, ви им својим слушањем одмажете. Слушање је конструктивно само када из њега произађе нови пут ка ослобађању од проблема због кога смо имали потребу да нас неко слуша. Слушаоци су од користи особи коју слушају када су: активно укључени у слушање, свесни себе, свесни својих ограничења, способни да дају и примају и када проверавају шта су чули како је особа чула њих“, закључује Снежана.
Уколико се одлучите да почнете активније да слушате своје саговорнике ево неколико практичних савета који могу помоћи.
“Задржати зевање када вам се зева; не освртати се непрекидно око себе; трудити се максимално да не упадате у реч када је у питању нешто важно, а ако желите да се супротставите, онда то учините деликатно. Не претерујте са климањем главом како бисте показали да обраћате пажњу, не убацујте се сваки час са “Наравно!“,“Имаш право!“, “Тако је!“; то је пре свега доказ да заправо не слушате саговорника и од ће се збунити и изнервирати“-Бонтон, Б. Делаказа, Л.Сартирана, М.Марић.
Често се порука која долази из срца не крије у изговореним речима него у садржају самих речи, тако да усредсређеност на сам садржај и поруку коју изговорене речи носе може помоћи да се увиди шта особа заправо жели да каже.
Истраживања показују да људи у разговору заузимају сличан положај тела као и саговорника ако се с њим слажу или имају позитиван став према њему. Свако нагињање према особи показује заинтересованост или забринутост, а одмицање дистанцираност и сигурност у себе. Истраживања такође показују да се мање од 10% комуникације одвија преко изговорених речи и да је говор тела веома битан у комуникацији.
Веома снажно средство у комуникацији јесте поглед или контакт очима. Психолози казу да су очи најмоћније средство комуникације и да један поглед може да напише књигу, а Свето писмо каже да су очи прозори душе, и треба да се гледамо у очи како бисмо видели шта се догађа у срцу друге особе.
Искреност представља први услов комуникације и најбоље је следити правило “Буди оно што јеси“, јер захтева најмање правила. Зато и не покушавајте да глумите искреног слушаоца, поштеније је рећи да тренутно нисте права особа за то.
Овладати умећем слушања не значи ћутати током читавог разговора. Углавном се се права питања показала као најбољи допринос да се слушање настави и да особа са којом причате осети да је “пратите“ у разговору. Питања која показују интересовање за тему и саму особу са којом причате могу и те како да подпомогну да се сам разговор одвија у добром працу, али исто тако и вама да задржите концентрацију ако се ради о дугим разговорима који захтевају пуну пажњу.